U zenitu

Prvi svetski rat je bio ključna tačka preloma za evropsku civilizaciju. Kada se završio, njegovi učesnici i svedoci svetske klanice koja je trajala do 1918 nisu jednostavno ostavili svoje uniforme i puške pa pokupili plugove, šrafcigere ili kistove i nastavili tamo gde su stali četiri godine ranije. Njihovi odgovori (na sopstveno sećanje-izaći na kraj sa sopstvenim sećanjem postaje motor nove umetnosti) su bili radikalno različiti: neki su postali hedonisti nezainteresovani za zajednicu i društvo, okrenuti samo sebi, sopstvenom uživanju, zarađivanju. Neki su postali mizantropi, isto tako nezainteresovani pa čak i neprijateljski raspoloženi prema drugima. Nekima je ubrzo nakon prvog svetskog rata dobro zazvučao mit o veličanstvenoj prošlosti i obećanje takve budućnosti sopstvene nacije, te smo dobili i začetke fašizma i nacizma. A neki su se bacili u umetnost, pokušavajući da identifikuju razlog zbog kojeg je civilizacija mogla da dopusti sebi bezdušni četvorogodišnji pir.

Evropa je tada prepuna u civilizaciju razočaranih umetnika i oni traže način da artikulišu svoje razočarenje, bes i projekat koji bi se mogao nazvati pravim političkim projektom. Jedni dekonstruišu formu, razvaljuju logiku prostora, razvijaju osnovne jedinice postojanja koje mislimo, drugi se okreću idealu mašina za koje veruju da mogu načiniti manje štete nego ljudi, pa  ih počinju i imitirati, pretvarajući sebe u fabrike umetnosti, proizvođače korisne umetnosti. Treći vulgarizuju ideje mladog austrijskog doktora i za pad optužuju civilizaciju koja "nameće" normativne oblike ponašanja i mišljenja i pokušavaju da se tih stega oslobode prizivajući direktnu komunikaciju sa nesvesnim. Neki su, pak, se okretali prirodi i tvrdili da je upravo privilegovani subjekt istorije i civilizacije Čovek i Građanin onaj koji je svojim delovanjem omogućio nešto tako strašno kao prvi svetski rat. Umetnici su dekonstruisali stvarnost oko sebe, a svoju umetnost su koristili kao jezik.

Pa iako izgleda kao da je tadašnja Jugoslavija bila država na margini evropske i svetske kulture, i ovde je rastao jedan autentičan umetničko-politički pokret: Zenit. Nije na kraju najjasnije šta je bio motiv iza upotrebe baš ovog pojma, da li je u pitanju pomalo pretenciozno mišljenje o sopstvenom stavu ili je naziv ukazivao na mišljenje da je Čovek prešao svoj zenit i da je ostao silazak? Svakako je tačno jedno: Zenit je bio jedan od vodećih intelektualnih pokreta tog doba, rame uz rame sa futuristima, kubistima, dadaistima, konstruktivistima, nadrealistima i sličnim.

Pokret zenitista je grupa umetnika koje se okupljala oko časopisa "zenit" koji je izlazio od 1921 do 1926, od toga do 1924 u Zagrebu a nakon toga u Beogradu. Časopis je bio neredovan, prvenstveno zbog raznih pritisaka na urednika, poznatog Ljubomira Micića, što je i uslovilo selidbu prvo u Beograd ali i kasnije gašenje časopisa.

Ovaj eklektički časopis spajao je u sebi ono što se do tada nije spajalo: slikarstvo, prozu i poeziju, svrstavajući se u tadašnji vrh svetske i evropske umetnosti. Pravila starog sveta, po mišljenju prvaka ovog pokreta, potpuno su se kompromitovala. Diferencijacija umetnosti je po njihovom mišljenju bila buržoaska izmišljotina čiji je cilj pacifikacija opasnog potencijala koji umetnost sa sobom nosi. Po njihovom mišljenju, posao umetnosti nije bila "lepota", "predstavljanje", "uživanje" ili "zadovoljstvo" niti njihova proizvodnja, već joj je zadatak bila promena ljudi, promena mišljenja i pobuna protiv uštogljenih pravila buržoaskog i malograđanskog društva: pravi politički ciljevi. 

Simbioza umetnosti i političkog stava bila je zajednička crta svih umetničkih pokreta tog vremena. Umetnički pravac, prvenstveno slikarski, koji je bio dominantan pre Velikog rata i koji je dostigao poziciju establišmenta zamišljen je malne kao čist larpurlatizam: svetlost radi svetlosti, lepo radi lepoga, prikaz radi vernosti, slika radi platna i uživanja. Poprilično dosadno po mišljenju mladih umetnika koji se tada još nisu etablirali, niti su pokazivali nameru da se etabliraju. Ključna razlika, mora se priznati-impresionizam je sebe promovisao kao pravu  umetnost naspram stare (podsećanja i ironije radi dodajemo i "buržoaske") uštogljenje klasične estetike, dok pokreti koji su ga nasledili to i nisu pokušavali, njihov je šamar upućen i samoj umetnosti-je u obećanju koje umetnost nudi. Nova umetnost pretenduje da se uključi a ne da opiše, da deluje a ne ulepšava. .

Politički angažman zenitista nije lako uhvatiti, mora se priznati. Nejasna artikulacija vrtela se oko prastare, mada uvek pomalo infantilne, ideje o dobrom divljaku, slobodnom od pogubnog uticaja civilizacije. Namesto građanina, dajte nam varvarina, bio bi sublimiran zahtev ovog kratkotrajnog ali uticajnog pokreta.  Nejasno je doduše šta to treba da znači, ali istaći neki zahtev koji se govori jezikom umetnosti bio je korak ogroman sam po sebi, onaj korak koji je utemeljio savremenu umetnost kao nerazdvojivu od političkog angažmana i političkog stava, umetnost koja se uvek nalazi u centru problema, centru pobune protiv autoritarne vlasti a nikad na njihovim periferijama.

Edipalna pastorala kojju je propagirao Ljubomir Micić, prvi od zenitista prostom činjenicom da je bio urednik časopisa čiji je naziv postao nomosom celog pokreta, insistira na barbarogeniju-imaginarnom junaku njegove knjige "barabarogenije decivilizator"-koji nosi tajnu (doduše, ne zna se koju ni kako, ni gde, ni kome, ni zašto) koja je rešenje problema koje nam je nametnula civilizacija i industrijalizacija, njena neizbežna senka. On ne voli novac, zarađivanje, industriju već je decivilizator, povratnik prirodi, zemlji. Ovakava i slična protivljenja buržoaskom društvu i nesumnjivo levičarska pozicija osudili su Zenit na društvenu osudu, a optužba za komunističku propagandu  nije bila daleko, što je i bio uzrok prvo selidbe i na kraju gašenje časopisa, mada ne i ideja pokreta. Nosioci pokreta raselili su se širom sveta i Evrope.

Ali naravno, nisu prošli nezapaženo: neposredno nakon gašenje Zenita pojavila se grupa ljudi koji su sebe nazvali "travelerima" a koje su zvali i "mali zenitisti". Oni su, opet, uradili nešto neočekivano. Sopstveno telo su posmatrali kao polje na kojem se odvija umetnost i moglo bi se reći da su i bili začetnici savremenog performansa. U činu pobune protiv društvene hijerarhije, recimo, klanjali su se konjima na ulici ignorišući gospodu, svakako izazivajući skandale ali ne obazirući se na malograđanske komentare, kazne ili ocene: mera njihovog delovanja nije bila nečija ocena već ono što su oni smatrali ključnim: šamar malograđanskom društvu. Tu su bili prvaci, kada je došlo do izbora oni su se odlučili da svoju umetnost žive.

Savremena percepcija ovih pokreta duboko je obeležena političkom situacijom. Banalni primer, primer koji može da posluži i kao primer apsurda savremenog političkog života, svakako je proces otimanja oko nasleđa Zenita između Hrvatske i Srbije, uvežbani taktički potez pomoću kojeg ove dve države u tandemu briljiraju u zenitu gluposti. Iako je nasleđe travelera jednostavno rečeno Jugoslovensko, to ne sprečava da dve države jedna drugu peckaju reprintima časopisa u vreme kada je on bezopasan, državnim poklonima, delikatnim izborom datuma izložbi i slično. Ideje Zenita i travelera, međutim, pokazuju izuzetnu žilavost. Da li zbog ljudske potrebe za pastoralnim slikama, da li zbog frustracije inherentne savremenom životu ili nečeg trećeg, ideja dacivilizacije nije umrla, a ni ne pokazuje znake starenja. Na kraju, živimo u svetu koji, gledan  iz žablje perspektive (da ne budemo bezobrazni pa da podsetimo da je i tokom Velikog rata on mogao biti doživljen samo iz žablje, to jest rovovske perspektive), galopira u kataklizmu. Bez ikakvih obzira seče se grana na kojoj sedi čovečanstvo.  A odgovori koje nam je nudila generacija zenitista danas izgledaju zapanjujuće sveži.